Др. Владан Батић - визионар и реформатор

„СВАКА БИТКА СЕ НАЈПРЕ ДОБИЈА ИЛИ ГУБИ У СРЦУ“

Др Владан Батић
Политичар, визионар и реформатор

 

Почеци

Др Владан Батић, рођен 1949. године. Након завршених студија на Правном факултету у Београду запослио се у у Скупштини општини Обреновац, а будући да је одрастао у духу који је владајућа комунистичка партија називала „реакцијом“, иако дипломирани правник, 1973. године добија посао референта. Убрзо уписује магистарске студије које завршава 1977. године на Правном факултету, а након тога и докторске студије и титулу Доктора правних наука стиче 1981. године у својој 32-гој години живота.

Упркос изванредним постигнућима током докторских студија и упркос стицању доктората, чиновници комунистичке партије и бирократе Скупштине општине Обреновац му не дозвољавају напредовање, па тако др Владан Батић постаје једини доктор правних наука у СФР Југославији који је у једној малој општини запослен као референт.

Увидевши да му комунистичке бирократе неће дозволити напредовање у државној управи све док се не одрекне својих грађанскихи и демократских ставова, др Владан Батић 1984. године напушта Скупштину општине Обреновац и  у родном месту отвара своју адвокатску канцеларију, придружујући се тако ретким докторима наука који су своју каријеру желели градити не тражећи помоћ од државе пактирањем са комунистичком партијом.

1990. - 2001.

1990. године заједно са групом истомишљеника, основао је Демократску странку (ДС), био члан Главног и Извршног одбора и први председник Градског одбора Београда. Кроз ангажман у Демократској странци активно учествује на јачању демократске свести у годинама које су донеле велика искушења српском јавном мњењу. Београдски одбор под вођством др Батића добија све више присталица и из месеца у месец постаје све снажнији

Почетком 1992. године насупрот Милошевићевој аутократској власти јавља се иницијатива за формирањем  прве опозиционе  коалиције политичких странака под називом ДЕПОС, међутим у Демократској странци у којој је др Владан Батић, нема јединства око тога да ли таквој коалицји приступити. Сматрајући да од ситних „демократских разимирица“ важније уједињено деловање против Милошевићевог система који је постајао све више искључив и затворен претећи да нанесе немерљиву штету грађанима и држави, др Владан Батић 13.јуна 1992. године на Главном одбору Демократске странке стаје на страну оних који су делили мишљење да је од пресудне важности формирање снажног демократског блока насупрот Милошевићу, и гласа за улазак Демократске странке у ДЕПОС.

Како ова одлука није била већинска одлука чланова ГО Демократске странке, чији је председеник био Драгољуб Мићуновић, др Владан Батић заједно са групом истомишљеника излази из Демократске странке и приступа формирању нове политичке опције под називом Демократска странка Србије (ДСС) чији постаје потпредседник.

1993. године др Владан Батић први пут постаје народни посланик у Скупштини Републике Србије, где у клими која је бујала екстремним национализмом, политичким шовинизмом и величању великосрпских идеја до граница које прете да угрозе животе грађана, упорно покушава уверити политички врх и јавност да  суштина бављења политиком се налази у тражењу највећег могућег добра за  највећи могући број грађана.

У исто време Милошевићев режим започиње бескрупулозни обрачун са својим противницима, и као резултат тог прогона долази до хапшења брачног пара Драшковић. Упркос хајци која се водила против демократске опозиције, у којој се налазила и странка коју је основао, др Владан Батић налази начина да пред скупштинском говорницом брани демократију и њене вредности указујући да се на том примеру политичког прогона најјасније види политичка инструментализација правосуђа у сврху опстанка Милошевићевог режима, указујући при томе, да уколико се таквим манирима не стане на пут, да Србију и њене грађане тек чекају велике тешкоће.

Док је инфлација 1993. године енормно расла, привреда залазила у све већи колапс, грађани у очајању тражили могућност да преживе, др Владан Батић је инсистирао да се Србија врати својим изворним вредностима и да мора напустити комунистички дух који је опстао упркос паду комунистичке партије, јер једино таква може  наћи свој пут и заузети место које јој припада.

Господо, чини ми се да смо заборавили да смо сви деца сељака, неко у првом, неко у другом, а неко у трећем колену. Заборавили сте да је сељак био онај на кога се Србија ослањала у свом настајању. Да је сељак био онај који је у себи обједињавао принцип личности и принцип историје. И своје место међу демоктратским земљама Европе Србија је стекла, она стара некадашња Србија, управо захваљујући демократском етносу својих сељака Србија је била прва земља сеоске демократије у свету. Управо је зато, после онод претходног рата, почео жестоки обрачун са сељацима, јер тоталитаризму су сметали слободни и независни људи.“ – Др Владан Батић 13. јул1993. године - Народна Скупштина Републике Србије.

Мали број интелектуалне елите је тада успео да види да Србија свој пут може тражити само кроз стварање што већег броја економски независних људи који ће ношени слободарским духом искрено износити своја мишљења и као економски слободни грађани имати храбрости да се боре за вредности које ће их извести на пут поносних нација. Др Владан Батић је због тога био изражени борац за идеју да се држава мора одрећи доминације у привреди, да грађанима мора вратити одузету имовину, привреду реформисати, и да се мора залагати да економија буде у служби грађана, јер Србија једино као земља слободних људи може исказати све своје потенцијале, који никада нису били у државном апарату, већ у слободарском и креативном духу њених грађана.

Док се власт у Србији својски трудила да увери њене житеље, да се у име патриотизма жртвују, дотле је др Владан Батић упозоравао да деспотска власт нема намеру да се жртвује ни због чега и ни у какво име. Упркос „усијаним главама“ које су се разним алаткама обрачуналавали са неистомишљеницима, Владан Батић је храбро истрајавао на разобличавању лажног патриотизма Владе Србије која у тим тешким временима никада није показала бригу према онима који су се највише жртвовали за циљеве који су им наметани од стране оних који се никаквих благодети нису желели одрећи.

„Прошли пут када је била промена овог закона прочитао сам писмо једне баке једног таквог детета. Јер ако већ делите Србе на патриоте и издајнике, како (ви патриоте)  бринете о деци ових момака који су погинули у ратовима на просторима бивше Југославије у последње три године!? Да ли се брига о тој деци нашла негде у параграфима, сијасет закона о социјалној заштити, бризи о деци и томе слично!? Где су та деца? А та деца постоје и живе и она су сведочанство једног времена, ако хоћете и сведочанство ваше политике! Та бака је написала једно писмо за своју унуку која је остала са својом самохраном мајком, чији је син јединац, односно отац те девојчице, погинуо са 20 година код Окучана. Чули сте то писмо, али се у закону ништа променило није.“ – Др Владан Батић, 11. јул 1994. године - Народна Скупштина Републике Србије.

Док се сиромаштво у Србији множило дотле је владајућа гарнитура све више истрајавала на идеји подела на патриоте и издајнике, стварајући климу мишљења да онај ко не подржава власт јесте издајник. Таквој демагогији су  све више доприносила дешавања на Косову и Метохији. У тим временима било је мало оних који су питање Косова храбро износили пред очи јавности.

... Нико нема право да прећуткује питање Космета. Иначе ће Космет постати рак рана Србије. Постаће зла коб Србије. Постаће злахуда судбине Србије. На то нико нема право, поготово не ви господо социјалисти чији је успон и почео на Косову, и успон ваш и вашег председника! Косово не сме да буде предмет тајне дипломатије, предмет сукоба интереса разних великих сила, предмет погађања трговине лицитирања, прављења рачуна без крчмара. О њему се мора говорити и разабирати јавно. ... Шта је председник Републике Србије разговарао иза затворених врата у Женеви, Хагу и на другим местима? Зашто се фабрике са Косова измештају – пресељавају у друге делове Србије  ... Да ли је женевски пројекат за Косово идентичан за Републику Српску Крајину? Како је и да ли је спречено исељавање? Шта значи рехабилитација Јусуфа Зејнулахуа? ... Шта је учињено да се спречи рапидна албанизација Косова?... Коначно, изузев правних фраза и јалових обећања, шта Србија намерава да учини са Косметом? – Др Владан Батић, 22. новембар 1994. године - Народна Скупштина Републике Србије.

Током опозиционих дана за време Милишевићеве владавине др Владан Батић проживљава многобрројне хајке, претње и атаковања. Његова адвокатска канцеларија је неколико пута обијана, документа којима је разобличавао корупцију у власти тражена, аутомобили крадени и сецкани на делове. Упркос томе никада није напустио правац којим се храбро кретао, трудећи се да Србију учини бољим местом за живот и узорном државом Европе којом ће владати ред и закон, са правосуђем које ће бити поносни бастион правде, а не плаћенички орган политичких партија и уских интереса.

1994. године др Владан Батић по други пут постаје посланик у Народној Скупштини, а исте године, будући први демократски премијер Србије бива изабран за председника Демократске странке. Био је то пријатељ др Владана Батића - др Зоран Ђинђић.

1996. године опозициони блок у Србији формира коалицију „ЗАЈЕДНО“ чији чланови поред осталих постају и Демократска странка и Демократска странка Србије. Након што је исте године коалиција добила највећи број гласова на локалним изборима у Београду, Новом Саду и Крагујевцу и 40 општина у Србији, брачни пар Милошевић наређује судовима у Србији да поништи те изборе. Био је то највећи покушај изборне крађе до тада. Због тога коалиција „Заједно“ одлучује да организује мирне протесте грађена у циљу спречавања изборне крађе. За разлику од остатка демоктратског блока  председник Демоктратска странка Србије са Коштуницом на челу одлучује да не подржи те протесте, а др Владан Батић иако потпредседник те странке саопштава да је воља грађана важнија од воље председника странке, и одбија да се буде партијски послушник, па се самостално придружује мирним грађанским протестима, при том критикујући оне сопствене страначке органе „који нису стали на страну свог народа. Већ све посматрају из својих фотеља ушушкани у топлим домовима“. Након 88 дана грађанских протеста власт попушта пред незадовољством грађана и избори на којима је победила демократска коалиција бивају признати.

У фебруару 1997. године након успеха у протестима Београд добија првог демократског градоначелника др Зорана Ђинђића који је иманован на седници 21.2.1997. године, а истог месеца Војислав др Коштуница окончава прогон који се завршава искључивањем др Владана Батића из Демоктратске странке Србије због његове подршке тим протестима. Био је то први случај да се у једној странци тобоже демократске орјентације највиши функционер искључује због његове подршке народу који је једино тражио да се његова изборна воља поштује.

Др Владан Батић убрзо увиђа  да му је искључењем  из ДСС-а заправо учињена услуга будући да  убрзо формира Демохришћанску странку Србије чији постаје председник и коју ће уредити на суштинским демократским начелима залажући се за спој хришћанске традиције и демоктратије, сматрајући да су те вредности темељи модерне Европе.

Већ средином 1998. године, на иницијативу др Зорана Ђинђића, долази до оснивања Савеза за промене (СЗП), у којем је др Владан Батић у два мандата, обављао функцију координатора савеза, па све до оснивања Демократске опозиције Србије (ДОС).

1999. године по отпочињању НАТО бомбардовања, иако огорчени противник режима Слободана Милошевића и социјалисточко-јуловске коалиције за коју је сматрао да је највећи кривац за довођење Србије у такав положај, др Владан Батић као председник Демохришћанске странке Србије истиче да је са првом бомбом НАТО пакта почело рушење европског система вредности, европске цивилизације, основних хришћанских тековина. Хавијер Солана, Весли Кларк и други укинули су примарне етичке вредности европског друштва и савест као највишу моралну категорију. Православни српски народ као један од најстаријих у Европи спада у ред утемељивача европске цивилизације о чему сведоче бројни историјски споменици управо на Косову“.

Током НАТО бомбардовања др Владан Батић главном тужиоцу Хашког трибунала Луизи Арбур, подноси кривичну пријаву због НАТО интервенције, тражећи да оптужи челнике тог савеза због злочина против цивилног становништва учињених током тог бомбардовања. Након бомбардовања од стране Северне алијансе и уништења воза код Владичиног Хана подноси и кривичну пријаву Окружном јавном тужиоцу 11.4.1999. године која је заведена под бројем Ктр. 764/99, тражећи да починиоци за тај злочин одговарају.

Истовремено, др Владан Батић се обраћа Уједињеним нацијама и Генералном секретару Кофи Анану, као и Генералном секретару ОСЦЕ Кнуту Волберку, генералном секретару УНЕСЦО, и демохришћанским странкама у Европи тражећи да својим ауторитетима утичу да се обустави ратно дејство и НАТО бомбардовање.

Такође, демохришћанским партијама подунавских земаља, Баварске, Аустрије, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске и Украјне  ставља иницијативу и предлаже  да се форммира „Београдски трибунал“ за оно што се догађа на територији Србије као последица НАТО интервенције.

Током НАТО бомбардовања др Владан Батић контактира са Лехом Валенсом, председником Демохришћанске странке Пољске и добитником Нобелове награде за мир, са молбом да заједно са другим добитницима Нобелове награде за мир реагује. Лех Валенс прихвата иницијативу др Владана Батића, и у Риму окупља друге добитнике Нобелове награде за мир, који заједничким саопштењем траже обустављање НАТО интервенције.

Током предизборне кампање за изборе 2000-те године,  као координатор Демократске опозиције Србије, др Владан Батић даноноћно обилази Србију „уздуж и попреко“ дајући грађанима вољу за борбу против режима који им је одузео и част и достојанство, и економију и историју, и углед и традицију, јачајући им подстрек и наду да није све изгубљено и да се има смисла борити за Србију достојну њене историје.

`...Његов ентузијазам и вољу за променама није омела ни породична туга због смрти мајке, коју је изгубио само пар дана пре 5.октобра 2000. године.

Др Владан Батић упркос болу који је осећао храбро стаје на чело грађана који су демонстрирали, и заједно са својим пријатељом др Зораном Ђинђићем их предводи у победу над изборном крађом коју је режим покушао да оствари.

2001. - 2004.

Након избора 24.09.2000. године, по трећи пут постаје посланик, овога пута у Савезној скупштини, као и шеф посланичког клуба ДОС-а.

Већ у децембру, после победе ДОС-а на републичким изборима 23.12.2000. године, др Владан Батић постао је први демократски министар правде у првој демократској Влади др Зорана Ђинђића. По речима многих, др Владан Батић је по преузимању министарског положаја имао најтежи посао од свих министара Ђинђићеве владе. Јер поред реформе за којом је вапило српско правосуђе и без које се не може говорити о примени закона, поред огромног мањка у правосудном буџету, тоталне техничке и материјаллне неопремљености судова у Србији, поред свега тога, др Владана Батића су чекале и кадровске промене у правосуђу, које су увек и најтеже и најделикатније.

Наиме, како је у једној стручној дискусији током 2011. године изнето „сви они лоши кадрови које нам је режим Слободана Милошевића подарио, а који су се редовно поигравали са судбинама обичних грађана Србије, су као руком однешени нестали после 5. октобра 2000. године. Сви сем судија, јер њих је штитила сталност судијске функције коју су им претходни недемоктратски режими подарили. Они су остали на својим дужностима и чекали да народ заборави сва она зла која су нам приређивали штитећи лик и дело диктатора Тита и Милошевића, једнопартијски систем комуниста, али и симулацију вишепартизма Слобе и Мире“.

Током министарског мандата др Владан Батић започиње свеобухватне реформе правосуђа. Паралелно је спроводио организацијске промене и уносио суштинске новине које треба да омогуће непристрасан и независан суд, док је истовремено писао кривичне пријаве и подносио доказе против вођа Ослободилачке војске Косова за злочине над Србима, перманентно се борећи на седницама Владе да буџет Републике буде издашнији према судовима и да им се повећају плате и упристоји рад, док је са дуге стране као константу политичког ангажовања износио потребу за лустрацијом, односно, како се сликовито изражавао –„одвајање жита од кукоља у српском правосуђу“ сматрајућу да се све оне судије које су се огрешиле о закон спроводећи налоге прошлих режима, не могу наћи ни у правосуђу ни у адвокатури.

Упркос веома нестабилној политичкој ситуацији која се огледала у све директнијем сукобу Демоктратске странке са Демоктратском странком Србије, односно премијера Србије др Зорана Ђинђића њему блиских политичара међу којима је био др Батић,  са председником Савезне Републике Југославије др Војиславом Коштуницом, који сукоб су пратиле бројне политичке уцене како у парламенту тако и ван њега, др Владан Батић успева да начини тешке кораке и да започне и у бројним елементима доврши деловања неопходна за успостављање бољег правосуђа.

За време његовог мандата као министра правде, будући да је Србија огрезла у организован криминал који се таложио протеклих деценија, а судови опште надлежности се показали као неуспешни у спровођењу тих поступака, оснива се Посебно одељење Окружног суда у Београду за организовани криминал - такозвани Специјални суд, који добија своју високоопремњени зграду, а чије оснивање прати и успостављање Специјалног тужилаштва за организовани криминал и успостављање посебне јединице Министарства унутрашњих послова за организовани криминал. Успостављањем ових институције створени су услови да држава започне и оконча судске процесе против организованог криминала, који ће се показати од драматично велике важности у годинама које су долазиле.

Иако министар правде Републике Србије утицао је на то да се у тада Савезном кривичном законодавству, које је за то било надлежно, уврсти посебна казна за кривична дела организованог криминала и то конфискација имовине, а у доказна средства су по први пут уврштени инструменти одавно познати у демократијама које се деценијама успешно боре против организованог криминала, као што су скривени иследник, контролисане испоруке, сведок сарадник, и посебне мере заштите сдведока.

Такође, успостављен је и Суд за ратне злочине као и Тужилаштво за ратне злочине, који су упркос снажним почетном противљењу  појединих неискрених политичких фактора, имали немерљиву улогу у расветаљавању злочина учињених над српским народом како у ратовима деведесетих, тако и оних учињених за време Другог светског рата, а такође и лица која су злочине чинила над другим народима су изашла пред лице правде управо пред тим судом.

Током мандата Министра правде др Владана Батића реформисана је и судска управа, а након више од једне деценије провредених у сиромаштву са платама бедно ниским које нису омогућавале ни пристојан оброк, а камо ли независан и непристрасан рад, судијама су повећане плате за више од 300%  са тенденцијом даљег раста, чиме је утабан пут да се правило добро познато на западу укорени и у српском правосуђу, односно да судије могу независно судити тек ако су потпуно финснсијски незавинсни, што је била и крилатица др Владана Батића од почетка бављења политком. На почетку  његовог мандата судије су имале плату од 150 немачких марака, а на крају мандата 1000 немачких марака.

По први пут у историји Србије таксе наплаћене у судским поступцима постају део правосудног буџета одакле ће се финансирати зараде запослених у правосуђу.

Такође, уз снажно инсистирање др Владана Батића успостављен је први пут у историји Србије Високи савет правосуђа као стручно тело састављено од судија, тужилаца, професора права и адвоката, које ће Народној Скупштини предлагати кандидате за избор судија уместо дотадашњег система по ком су то чиниле политичке партије. Политичке прилике којима је у највећој мери кумовала Демократска странка Србије (ДСС) довеле су до тога да Закон о судијама буде мењан неколико пута за време мандата др Владана Батића и то тако што након изгласавања закона који омогућава већу независност, непристрасност и стручну контролу судија кроз Високи савет судства, посланици Коштуничине Демоктратске странке Србије поднесу Народној Скупштини предлог закона по ком поново политичке партије добијају значајну улогу у избору судија.

Као адвокат по вокацији, залагао се и за јачање угледа адвокатуре као и за јачање етичког кодекса у адвокатским коморама говорећи да адвокатура не може бити никакав егзил, сабирни центар за оне људе који су се огрешили о елементарне етичке норме у обављању правосудних функција, а многи су се огрешили и ви то добро знате, сви то знају, и птице на грани“ (Др Владан Батић – Народна скупштина 16. јануар 2002. године).

Држећи се предано принципа и става да судије које су се огрешиле о закон док су у судницама спроводиле политичке налоге бивших режима, не могу и не смеју да опстану у српском правосуђу, др Владан Батић се вишеструко залагао за лустрацију која је подразумевала „чешљање“ по протеклом раду судија како би се успоставио здрав правосудни систем који ће у себи имати честите кадрове који се нису огрешили о закон и елементарне етичке кодексе.

Борећи се за такав систем више пута је предлагао разрешења судија, инсистирао да парламент, који је био надлежан за то, такве судије смени.

Међутим политичка клима коју је формирао председник Савезне Републике Југославије, а која је створила сукоб унутар политичке коалиције је све више ескалирала на теми чији је протагониста био председник државе Војислав Коштуница, да се многи кадрови Миловевићевог режима имају оставити на највишим функцијама у држави. Познато је залагање председника Југославије за опстанак Милошевићевог кадра и то  шефа државне безбедности Радета Марковића на том месту и политичких сукоба који су поводом тога настали. Еквивалентна ситуација је била и када су у питању биле судије српских судова.

Иритиран таквим поступањем појединих политичких фактора који су спречавали неопходне и обећане промене у правосуђу, др Владан Батић као министар правде,  је јавно саопштио имена судија које су кршила људска права грађанима са циљем да „Слоба по дужини владања превазиће и саму британску краљицу“. Др Батић је ове судије сврстао у неколико категорија – оне који су учествовали у прекрајању изборних резултата, оне које су судили монтиране политичке процесе против политичких неистомишљеника и припадника ОТПОР-а, оне који су крали новац из министарства правде додељивајући себи по неколико стамбених кредита и станова, и оне који су кажњавали независне медије по неуставном Закону о информисању из 1998. године. Тиме је др Батић заправо именовао судије које су недостојне да обављају судијску дужност.

Ова јавна иницијатива др Владана Батића изазвала је полемике огромних размера, а од стране политичких противника готово да је био сатанизован. Говорило се много о томе да је јавним именовањем тих судија прекршио независност и непристрасност судства, да је прекорачио ингеренције које као министар правде има, али се говорило и о томе да је у одсуству политичке воље да се „жито одвоји од кукоља“ се нешто морало предузети како би се правосуђе очистило од људи недостојних да у њему суде, говорило се и о томе да ако Србија истински жели промене мора да се суочи и са „независним судом“ и особама које су путем правосудних закона „заштићени као бели медведи“ иако су газили све могуће законе.

Можда историјском суду поводом овог јавног саоштавања имена недостојних судија најбоље говоре две чињенице. Прва – да су све судије са списка које је др Владан Батић издиктирао, јавности већ биле познате управо због оних поступања за које их је  др Батић и „оптужио“, и друга – да се десет година доцније и даље говори о судијама са тог списка и потреби да се правосуђе „лустрира“. И управо се највише говори о судијама које је др Батић тада споменуо, јер упркос снажној вољи и искреној жељи др Батића, захваљујући политичкој блокади од стране кабинета тадашњег председника Југославије, неки од кадрова са тог списка су ипак опстали на судијским и јавнотужилачким функцијама.

Др Владан Батић као министар правде био је и носилац измена кривичног законодавства па је тако у Србији укинута смртна казна,а прописана је и до тада  српском кривичном законодавству непозната група  кривичних дела корупције те је на свеобухватан начин створен услов да држава успешно спроведе поступке за таква дела. Како су кривична дела са елементом насиља доминирала у српском друштву, то су и драматично повећане казне за многа кривична дела, међу којима је и разбојништво, изнуда и уцена. Током министарског мандата залагао се за кодификацију кривичног законодавства које је било разцепкано у сијасет закона на савезном и републичком нивоу, а због тешкоће разграничавања у доказивању да ли је дрога намењена продаји или је и за личну употребу, по први пут се као кривично дело прописује и само поседовање наркотика. У том правцу је измењен велики број кривичноправних одредби које су за циљ имале престанак праксе да се лицима код којих је пронађена велика количина наркотика изриче условна осуда.

У кривичноправној проблематици др Владан Батић је био носилац идеје да се по угледу на институције за борбу против организованог криминала образују посебне правосудне и полицијске институције за борбу против корупције. Због ванредних парламентарних избора који су условили престанак мандата владе чији је др Владан Батић био министар, он није био у могућности да реализује ову иницијативу, али је седам година након тога по том узору у Законик о кривичном поступку унета одредба да „Специјални суд“ за организовани криминал спроводи поступке за та кривична дела у одређеном броју случајева. Године које су протекле од завршетка мандата др Владана Батића у којима је ниво корупције само растао оправдале су потребу за тим институцијама, али оне никада нису успостављене у облику у ком их је др Владан Батић предлагао.

Период веома динамичног мандата др Владана Батића током којег је започео решавање огромног броја проблема, обележила је и веома добра сарадња са Хашким трибуналом за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије. Сматрао је да Србија не може без огромне  штете по себе избегавати међународне обавезе на које је пристала потписивањем међународних документа, и да је лицемерно да баш они чији је председник такве обавезе прихватио се противе таквој сарадњи. Године које су долазиле показаће тачност ових тврдњи.

Др Владан Батић остаће упамће и као једини министар правде икада у историји Србије који је предано и марљиво скупљао и скупио доказе о ратним злочинима почињеним над припадницима српског народа, нарочито се осврћући на оне злочине почињене над Србима на Косову и Метохији. Доказни материјал који је скупљен за време његовог мандата послужиће доцније за подизање бројних оптужница пред Хашким трибуналом против бројних лица за злочине почињене над Србима на Косову у Метохији. Такође, започео је прикупљање материјала за злочине почињене над Србима током Другог светског рата.

И материјални положај судства је вишеструко побољшан за време мандата др Владана Батића. Повећање зарада судијама и запосленима пратило је побољшање техничких услова и опремљености. Илустратован је податак да је пре ступања на функцију министра Батића велики број судова није могао да изради пресуде јер није имао новца за папир да их одштампа, а готово ни један суд није имао ни рачунар већ су се записници и судски документи израђивали на писаћим машинама из доба Јосипа Броза. Успешна међународна сарадња коју је изградио др Владан Батић као резултат је дала и велики број донација које су помогли српском правосуђу да се технички опреми, а његова залагања на седницама Владе Србије за унапређење правосуђа изнедрила су финансије за реновирање многих судских зграда и изградњу нових, будући да су неки од судова били смештени у зградама који су се пре могле назвати дотрајалим дрвеним гаражама.

2003. године др Владан Батић израђује Предлог закона о повраћају имовине и обештећењу и подноси га Народној скупштини Републике Србије на усвајање сматрајући да ни демократије заснованој на индивидуалној слободи човека и његовој економској независности, нити здраве привреде може бити без исправљања историјске неправде која је нанета власницима приватне имовине и постављања економског уређења, између осталог и на тај начин, на здравим темељима. Одбијање тадашњег сазива скупштине да усвоји предложени закон доказало је тврдњу др Владана Батића да „у Србији још увек влада комунистички дух и да се европске вредности у чијем стварању смо својевремено учествовали, не схватају, па ни она да је темељ европске демократије апсолутна непрокосновеност приватне својине“. Један од разлога за неусвајање тог закона лежи и у политичким приликама и тромости државног апарата која је настала након убиства премијера др Зорана Ђинђића.

За време мандата др Владана Батића усвојен је и Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама чиме је први пут у историји Србије детаљно прописана обавеза организатора спортских приредби, а за починиоце насиља прописане велике казне и посебне мере заштите од таквих лица.

Др Владан Батић је био једини министар у Влади Србије и политичар уопште који се заложио за самосталност Србије и референдум о одвајању од Савезне Републике Југославије. Било је то време када је Савезна Република Црна Гора ишла све јаснијим путем ка потпуном одвајању од Србије, односно Југославије.

Када је 2002. године усвојен Београдски споразум који је био увертира и програм за стварање Државне заједнице Србије и Црне Горе, по ком ће се доцније усвојити и Уставна повеља такве државне заједнице, др Владан Батић је био један од ретких политичара, и уопште интелектуалаца, а свакако једини министар у Влади Србије који је гласно устао против тог споразума истичући да се њиме намеће заблуда грађанима Србије да постоји некаква заједничка држава која осим имена ништа заједничко нема, а начин њеног конституисања је нелегалан и нелегитиман, јер се грађани Србије поводом тога нису ништа питали. „Због тога, када већ немамо такву озбиљну интегративну, европску, кредибилну заједничку државу, став Демохришћанске Србије и мој лични став је да треба да се вратимо нашој државотворној традицији, започетој још у време Стевана Немање и Светог Сав,е странке и настављене Сретењским уставом пре скоро 200 година. Ред је да оно што су наши преци започињали заокружимо и да се онда са браћом из Црне Горе договоримо о једној озбиљној државној заједници која би била у интересу грађана Србије и Црне Горе. Не верујем у перспективе овакве државне заједнице. Будући да сам био шеф посланичког клуба ДОС-а, поштујући вољу већине, сматрајући да се ово што се нуди не слаже са мојим политичким ставовима и опредељењима ПОДНОСИМ ОСТАВКУ на место шефа Посланичког клуба ДОС-а али истовремено предлажем и предсенику Савезне Републике Југославије (Војиславу Коштуници) да учини исто – због онога што је учинио или није учинио. ... Уосталом, све бивше земље тзв. СФРЈ су се на референдумима изјасниле да не желе да живе у заједници са Србијом. Само се Србија следећи неку погубну платонску идеју заједништва и југословенства, жели да остане у заједници које више нема. И то је факат. То је истина. ... Организација Уједињенихх нација данас има 220 чланова и Србије нема међу њима. И зато уместо да се данас сетимо својих славних предака – Стевана Немање и Светог Саве – ми настављамо да тумарамо бестрагијама и недођијама Броза и Милошевићам стварајући некакву четврту Југославију. Трећа је треајала нешто дуже од 10 година. Четврта је орочена на три године, као да је условно осуђена на овлолико дуги временску казну. Ако овако наставимо, плашим се да ћемо правити државе сваке среде и петка, што значи потирање наше државотворне традиције, нашег идентитета, нашег историјског памћења.“ – Др Владан Батић, Савезни парламент 30-31. мај 2002. године.

Тим чином давања оставке се др Владан Батић придружио оној малој групи политичара из српске историје којима су искрени политички ставови принципијелно били изнад страначке користи и политиканства. А убрзо је тадашњи председник СРЈ, Србији наметнуо и Уставну повељу Државне заједнице Србије и Црне Горе.

„Оваква „суи генерис“ држава нити постоји нити је постојала у пракси, а нема је ни у теорији. Покушао сам да се мало подсетим знања са факултета и постдиплломских студија, прочитао и Хуга Гроцијуса који је био први заточеник затвора у Шевенингену, кога неки често спомињу, иначе и творца теорије природног права, као и Келзена и Јелинека и осталих – нигде нема овакве државе. Многи данас цитирају Слободана Јовановића, плашим се да му се кости преврћу у гробу кад види каква нам се држава спрема“ - Др Владан Батић, 4.2.2003. године  – расправа о Уставној повељи у парламенту.

Тачност ове тврдње кристално је доказана у годинама које су дошле. Испоставило се по ко зна који пут да је др Батић гледао увек велики број година унапред, иако у времену у ком је предвиђао будућност није тако често наилазио  на разумевање својих саговорника колико ју је често егзактно предвидео. Држава против које је др Владан Батић био, се распала тачно за онолико година за колико је предвидео.

Демохришћаннска странка Србије чији је председник др Владан Батић био је захтевала расписивање референдума у Србији на ком би грађани Србије одлучивали да ли желе заједничку државу Југославију или самосталну Србију. Упркос сталним опструкцијама прикупљено је 400.000 потписа, и стављен је предлог Народној скупштини се о томе изјасни. Противници референдума немајући храбрости да директно кажу да су против самосталности Србије одбили су предлог са образложењем „да за то није време“, а питање Др  Батића  „када је право време да се Србија изјасни о својој државности“ је остало без одговора.

12. марта 2003. године извршен је атентан на првог демоктратског премијера Републике Србије Др Зорана Ђинђића. Човека којег је др Владан Батић поштовао и са ким је био пријатељ, убијен је од стране криминалних група који су претњу видели у пројекту који су др Батић и др Ђинђић, свако са својих функција, заједно довели у завршну фазу, а то је конституисање посебних судова и институција које ће бити кадра да се обрачунају са организованим криминалом чије су искорењење планирали. Остаће упамћен говор др Батића на сахрани премијера, у ком  је наговештено оно о чему ће се у годинама које су долазиле увелико говорити, а сама беседа због свог квалитета  ће бити уврштена у уџбенике реторике.

 ... Будућности се ниси плашио, прошлост ниси идеализовао. Био си лидер модерног европског формата. Ни у чему ниси био осредњи и баш зато си стално сметао осредњима, неодлучнима и необавештенима. Разумео си потребу свог времена и тежње свог народа. Не зна се шта им је више сметало. Противник  кога смо на челу са тобом поразили као да је био слабији од оних који су га духовно и идеолошки наследили.  (...) Ови први који су стално призивали и позивали на твој линч, они су те убили. Ови други су само повукли ороз. Али она боља, демократска, хришћанска, европска Србија у коју си нас водио ће их казнити. (...) Знао си да историјско дело није довршено онда када је извршено него онда када се преда потомству. Злочинци ти то нису допустили. Ми твоју дугогодишњи саборци из Демократске странке, из Коалиције Заједно, из Савеза за промене, твоје колеге из Владе Србије, народ Србије, наставићемо оно што си ти започео и предати младости Србије дело за које си и живот дао. Нису они хтели да убију само тебе Зорана Ђинђића, премијера Србије, већ оно што си оличавао – слободу, демоктратију, напредак, високи стандард за човека из Србије као грађанина Европе. Убили су те мучки, трећег дана Васкршњег поста. На данашњи дан када одлазишу вечни мир и спокој, да и са неба пазиш и волиш своју децу, своју породицу и своју Србију, дакле, на данашњи дан убијен је и Јулије Цезар. Убијен је али Рим је постао и остао вечни град. Нека ове мартовске иде и предстојећи Васкрс учине да Србија васкрске слободна, лепа, вечна. Онаква какву си је желео. Зато те драги наш Зоране, пријатељу наш, зликовци нису убили. Они су те учинили бесмртним! Нека му Господ подари рајско насеље. Бог да му душу прости.“ - Др Владан Батић, 15. Март 2003. године говор на одром Зорана Ђинђића.

Ванредно стање које је уведено убрзало је хапшења бројних криминалних банди и судске процесе против виновника овог злочина управо по законима чији је предлагач др Владан Батић био. У међувремену, др Владан Батић је перманентно указивао на то да је огранизована криминална банда која је убила премијера имала позадину, политичку логистику и саучеснике међу високом државним функционерима и политичарима. Тежња да се политичка позадина убиства премијера ооткрије постаће једна од линија водиља будућег политичког деловања др Владана Батића. Линија због које ће против себе окупити многе противнике, али линија од које никада није одустао.

(...) Морамо да признамо да је створен један амбијент, у једном систему поремећених вредности, који је погодовао завери која је направљена покушајем државног удара са атентатом на премијера Ђинђића. Јасно је и птицама на грани да то није само криминални акт и да то није нешто што је одлука једног или неколицине криминалаца. Очигледно је то завера са разним крацима.“ – Др Владан Батић, Народна скупштина Републике Србије 9. април 2003. године.

2004. – 2010.

Након убиства премијера Ђинђића, расписани су ванредни парламентарни избори и почетком 2004. године др Владану Батићу престаје министарски мандат, Демохришћанска странка Србије чији је председник постаје ванпарламентарна странка, а место премијера преузима Војислав Коштуница. У Коштуничиној влади министар правде постаје Зоран Стојковић, а министар унутрашњих послова постаје некадашњи приправник у адвокатској канцеларији др Батића – Драган Јочић. Време које је долазило показало је као у Шекспировим романима све боје издаје, освете, острашћености, кратковидост и себичлука. Новопечени министар правде је изашао са предлогом да се институције које су  образоване за борбу против организованог криминала укину, а нови министар полиције започео је хајку против политичких неистимишљеника. За то време др Владан Батић се враћа изворној професији – адвокатури и обнавља рад своје адвокатске канцеларије.

Нова власт на основу измишљотина хапси др Владана Батића под оптужбом да је као министар правде  дао налог једном затвору у Србији да на слободу пусти  вођу једне криминалне групе, али је тај покушај хајке остао запамћен по великој бламажи новопеченог министра правде који се утркивао у изјавама за медије да сатанизује свог претходника,  јер је било довољно мање од 48 часова да се установи да се ради о чистом политичком процесу.  Најилустративнији чињеница која говори о мотивима тог хапшења јесте да је др Батић проведен пар сати након што је одржао конференцију за новинаре на којој је јавности предочио доказе о начину на који су поједини министри у тадашњој Влади највећу државну банку крађом пренели у приватну имовину. Био је то случај „Поштанске штедионице“.

Али  врхунац политичког цинизма и најбољи показатељ намере тадашње  нове власти представља чињеница је др Владану Батићу као бившем министру правде, човеку за чијег мандата су похапшене бројне криминалне групе оптужене за десетострука убиства, образован суд  и тужилаштво за организовани криминал, и покренути бројни судски поступцу против најопаснијег сегмента друштва – укинуто полицијско обезбеђење, упркос бројним телефонским претњема албанских терориста,  убацивање предмета у двориште породичне куће, одвртање шрафова на точковима возила Владанове деце и бацања „молотовљевог коктела“ на породични аутомобил.

Кредибилитет Србије у иностанству који је подигнут за време мандата  премијера др Зорана Ђинђића, и кредибилитет правосуђа у Србији који је растао за време мандата др Владана Батића почео је да опада са формирањем нове владе. Иако је др Батић уз свесрдно залагање био на корак до тога да међународна заједница генералима Павковићу, Лазаревићу и Лукићу  одобри суђења у Србији, пад кредибилитета и укупног поверења у српске институције формирањем нове Владе, је довео до тога да се тај Владанов пут не настави. Томе је значајно допринело и усвајање Закона о финансијској помоћи хашким оптуженицима, који је новопечена влада по хитном поступку преко парламента усвојила, а за који закон је др Владан Батић тврдио да је неуставан, а свакако противан међународним интересима Републике Србије.

Опозиционо политичко деловање Др Владана Батића карактерисала је крајња конструктивност. За разлику од других тадашњих политичара од којих су се једни клели у Косово, а други у Европску унију, др Владан Батић је предано раскринкавао нове методе крађе државне имовине, корупције, илегалне приватизације, и  марљиво прикупљао доказе о томе. Тако је тужилаштву предао кривичне пријаве са комплетним доказима о утаји државног новца са рачуна у кипарским банкама против тадашњем министра финансија, пребацивању дуга који је Република Чешка дуговала Србији на приватне фирма, модел отимања приватне и одржавне имовине и фабрици минералне воде „Књаз Милош“ и малверзацијама везаних за односе „Народне банке Југославије“ и „Поштанске штедионице“, где се испоставило да је приватна банка (ПШ) без динара преузела непокретности државне банке (НБЈ), а да у томе пресудну улогу су имали тадашњи министар финансија и чланови његове странке, иначе власници те приватне банке, а родбина (зет) потпредседника странке у управном одбору државне банке.

Током дана опозиционе борбе др Владан Батић је за сваку оптужбу коју је изрекао за корупцију, крађу државне имовине и финансијске малверзације поднео доказе и кривичне пријаве тужилаштвима. Многи од доказа које је прикупио и данас се налазе у фијокама разних јавних тужилаца широм земље, чекајући времена у којима ће их процесуирати они који буду имали за то довољно  храбрости и воље попут др Владан Батића.

Током 2004. године у војном објекту Караш на Топчидеру извршено је убиство двојице војника на одслужењу војног рока. Иако су војне, па чак и правосудне структуре упорно тврдиле да се ради о међусобном убиству и самоубиству двојице војника, др Владан Батић као заступник породица убијених,  је упутио иницијативе државнним органима које су као резултат дале формирање независне комисије која је тврдила да се ипак ради о убиству од стране трећег лица. Године залагања др Батића на том предмету, и упорност која је довела до тога да у предмету експертизе дају и међународне институције каква је институт за форензику ФБИ у САД, у епилогу су доказале тврдњу др Владана Батића да се ипак ради о убиству од стране трећег лица и покушају скривања истине од стране државних и војних структура.

Иако у опозицији и ван парламента Др Батић и даље инсистра на томе да Хашки трибунал процесиура виновнике злочина над Србима на Косово,  у том правцу се обраћа и главној тужитељки Хашко трибунала Карли дел Понте, као и другим међународним званичницима, а од Сорена Јесена Петерсена, шефа УМНИК-а на Косову тражи да не дозволи да Рамуш Харадинај буде премијер Косова.

На основу доказа које је као министар правде др Владан Батић прикупио и поднео Хашком тужилаштву, протв многих вођа ОВК су у овом периоду подигнуте оптужнице.

Године 2007. Демохришћанска странка Србије постаје поново парламентарна странка и др Владан Батић постаје поново посланик у Народној Скупштини Републике Србије. Као посланик у Скупштини др Владан Батић постаје потписник многих грађанских иницијатива, и наставља да са скупштиинске говорнице указује на проблеме „малог човека“ у Србији.

Будући да је даља реформа правосуђа запала у кризу др Владан Батић указује на бројне пропусте у српском правосуђу тражећи да се кадровска структура употпуни на стручан и непристрасан начин.

Будући да је, како је говорио „и птицама на грани јасно да је Србија огрезла у корупцију“ др Владан Батић наставља бескомпромисно да раскринкава све префињеније методе крађе државне имовине и корупцију у највишим органима власти. Био је један од ретких који су указивали на срамоту Правног факултета у Београду који је за потребе једне приватне компаније израдио такозвану „студију о правним аспектима“ фузије два трговинска ланца у јеку трајања судског поступка због монополистичког положаја, а које је чак и пред судом достављена као доказ.

Увиђајући да се од откривања позадине убиства др Зорана Ђинђића упркос великим обећањима није макло са мртве тачке, др Владан Батић константно захтева истрагу о наручиоцима убиства, захтевајући од државних органа да раде свој посао. Јавно је изрекао да сматра да Војислав Коштуница и њему блиски сарадници  представљају део мозаика тог атентата поводом чега је такође прикупио одређене доказе. Такође, јавно је прозвао генерала Ратка Младића да је кукавица, јер се скрива од оптужнице међународног кривичног суда доводећи Србију у незавидну позицију,  за разлику од генерала Перишића који је одмах по добијању оптужнице спаковао кофере и отпутовао да се храбро са њом суочи.

Како 20 година од пада комунизма није донет закон о реституцији, др Батић Народној скупштини 5.3.2009. године поново подноси Предлог закона о повраћају имовине и обештећењу. Упркос томе што је скупштина добила готов закон који је уважавао различите интересе, како привредне, тако и интересе власника одузете имовине, а и опште друштвене интересе, било је потребно две године од тад, а 22 године од пада комунизма,  да Влада Републике по узору на тај „Владанов закон“, додуше уз бројне редакције, поднесе скупштини предлог закона са идентичним именом, а др Батић га је предложио готово одмах по ступању на место министра правде 2001. године.

Предвиђајући дешавања на Косову и Метохији, а имајући у виду стање у Србији, пад наталитета услед лоше економије, све више пуста села и градове, др Батић саветује и јавно предлаже Влади Србији 2010. године да искористи опцију поделе Косова, како Србија и ту не би остала без ичега.

Сматрајући да је идеја „5.октобра“ изневерена, др Батић је перманентно критиковао политичку и интелектуалну елиту због пасивности, корупције, непостојања визија, воље и одрицања од идеја за које су се некада заједнички залагали. Његова идеја о лустрацији у правосуђу и чишћењу „жита од кукоља“ захваљујућу супротним политичким „тајкунизованим елитама“ никада није довршена. Иако је др Батић за време министарског мандата један део „кукоља од жита“ одстранио, многи недостојни и корумпирани кадрови су у правосуђу мимо његове воље опстали. Такви кадрови су запошљавали нове кадрове, и управо ти кадрови нису спровели кривичне поступке против људи који су економију Србије покрали, а живот грађана учинили бедним, културу Србије завили у црно, а традицију српства учинили бесмисленом

„Зато што није обављена лустрација, зато је и пропао 5.октобар и зато је он изневерена револуција. Грађани Србије су под променама пре свега очекивали кадровске промене, другим речима лустрацију. Знали су они да су реформе споре, да је транзиција болна, да неће потећи мед и млеко, али су веровали да ће видети леђа онима који су годинама одлучивали о њиховим судбинама, који су имали  џупове, виле, дискотеке, док су њихова деца била жељна сладоледа или хамбургера. Нажалост, време је пролазило, а то се није догодило. Зашто? Зато што није било политичке воље! Када је два дана након 5. октобра на састанку ДОС који је трајао девет сати Коштуница одбио да смени Радета Марковића и Небојшу Павковића било је јасно да од лустрације нема ништа. (...) То је био сигнал за неке друге да отворе широм своја врата. (...) Лично сам искусио да је лустрација мисаона именица када сам као тадашњи министар правдеиницирао поступак за разрешење 220 судија који су учествовали у избоорним крађама и монтираним политичким процесима. И кусо и репато дигло се против те иницијативе са аргументима да не треба да буде реваншизма, да се извршна власт меша у рад правосуђа и тако даље. Неки од њих су поново изабрани за судије, што је још једна потврда да је прича о лустрацији завршена. Са лустрацијом је повезана и прича о отварању (тајних) досијеа, али ни за то није било политичке воље. Узалуд је ДХСС предложио доношење овог закона још пре осам година, а ја то поновио прошле године. Некоме једноставно није одговарало да се види ко се крије иза псеудонима „Сократ“, „Платон“, „Сељанка“, а многи су тврдили да је реч о неким лидерима или људима из ДОС“. – Др Владан Батић, колумна 11.11.2010. године.

Као породичан човек и искрени хришћанин сматрао је право на рађање најважнијим правом човека које нико не сме да спутава директно или индиректно. У свакој прилици је осуђивао државну политику поводом породица и указивао да је се у том правцу све погрешно чини као да се жели „овај мали народ учинити још мањим“.

„Ако вас пут нанесе у Куршумлију, Лебане, Белу Паланку, Бабушницу, Црну Траву и друге делове јужне Србије, возећи се километрима видите само напуштене куће. Видећете Србију које више нема, зараслу у трње и коров. И тамо где неког има то су старци који су, као на лапоту, остављени тамо да умру. Нема више белих пелена, нема више смеха, нема  живота. Јуче ми је један млади брачни пар који је пре неки дан добио принову испричао непријатност коју је претрпео у вези са најлепшим догађајем у животу. Када му је супруга остала у другом стању, у једној београдској клиници рекли су им да могу изабрати гинеколога и анестезиолога да прате трудноћу, и они су то наравно прихватили. Тада паре нико није помињао. Међутим када су кренули да дете одведу кући, клиника им је на поклон дала фискални рачун. Ни мање ни више него 600 евра. Морали су прилично констернирани да окрећу бројеве телефона како би им донели новац да би могли своју бебу да одведу кући. Људи си иначе интелектуалци, раде и некако могу да обезбеде те паре. Истовремено је један други брачни пару истој ситуацији седео и плакао. Они су људи из унутрашњости, тешког материјалног стања и једноставно немају те паре. Рекоше да ће морати да позајмљују, да се сналазе, да се муче зато што су добили дете. Да не говоримо о свим оним стварима и трошковима неопхидним након рађања детета. Ето, то је Србија. Уместо да награди и стимулише рађања, она га кажњава. И зато полако изумире. И зато се поставља питање шта ће нам у ствари Косово када ће и онако кроз неколико деценија пола Србије остати без људи. За то нам нико није крив.“ – Др  Владан Батић, колумна 30.9.2010. године.

Доследност речима и ставовима за разлику од многих других, је без изузетка показивао је делима. Тако се зарад општег добра одрекао посланичких плата које је поклонио хуманитаним организацијама, а током свог живота новчано је помагао преко 20 егзистенцијално угрожених породица, а његови доприноси личном и професионалном развоју појединаца су осведочени у бројним судницама, јавнотужилачким канцеларијама, адвокатским коморама, културноуметничким друштвима и академским круговима.

Након што је четри пута победио у борби против најтеже болести савременог човечанства, др Владан Батић јој подлеже трећи пут и умире 29.12.2010. године у Београду.

Као посланик, остаће упамћен по томе што ни себе ни своје политичке противнике није штедео, приликом полемика и дебата. Скупштину је сматрао ареном, местом где се сучељавају различите идеје и ставови, уверења и начела, местом где се непрестано борио за основне принципе демократије, водећи рачуна о балансу демократског и националног.

Увек сам при том желео да са говорнице саопштим и оне мале, али толико важне животне приче обичних људи, те ситне мале ствари које живот значе. Временом сам, политички сазревајући мењао свој став о појединим догађајима и личностима, али фундаменталне политичке ставове никада нисам променио. Доследност, бескомпромисност, борба за правду и истину су константа мојих политичких настојања и мог политичког деловања, без обзира на успехе и резултате.” - Др Владан Батић.

Једно је сигурно, ове речи се не могу оспорити, ни од стране критичара ни од стране политичких противника, јер је увек, вођен идејом општег добра, не мислећи на себе, радио часно, поштено и морално, за добробит народа којем је припадао. Примери којима се водио, представљају основне постулате на којима сваки човек треба да функционише, без обзира какво уверење имао, ком народу и нацији припадао. Доказ за ову тврдњу се сигурно може пронаћи у изјави дугогодишњег политичког противника др Владана Батића, који је након његове смрти рекао: “Србија је изгубила најбољег посланика у својој модерној историји“. Изрека да се величина човека не мери по томе колико га сарадници поштују, већ колико поштовање ужива од стране противника, је добила своју нарочиту потврду код др Владана Батића.

Аутор је књига ”Две Србије”, коју је објавио 2007. године као збирку чланака и коментара у периоду од 2004. до 2006. године, и “Реплике” објављене 2008. године која представља збирку његових скупштинских говора и полемика, њега, као посланика. Трећа књига др Владана Батића, симболичног назива “Четврта страна” је постхумно објављена.

Зато, Др Владан Батић, човек бриљантног ума, енергије несагледивих, готово надљудских размера и оштрог језика о који су се као оштрицом на мачу повређивали сви они политиканти и демагози којима је политика занимање, оставио је изузетан допринос демократији ове земље, схватајући да функција сама себи није циљ. Зато никада није био само председник странке, посланик, политичар, министар; увек је био на првој борбеној линији, оперативац са суштином који раскринкава корумпцију, криминал, лажи и обмане; човек који прашта свакоме ко се о њега огрешио, чак и сопственим тамничарима; човек који обилази Србију и коме ништа није тешко, човек који сагледава стварност онаквом каква јесте; човек, који, иако болестан помаже здравијима од себе, заступа обесправљене и сиромашне; човек који је својим деловањем оставио само наизглед обичну поруку, да будемо оно што смо заборавили -  ДА БУДЕМО ЉУДИ.


Др. Владан Батић Визионар и реформатор

Контакт

Адреса: Теразије 14, Београд 11000
Ел.пошта: info@dhss.rs
Телефон: +381 (11) 3620 407, 3620 411
Факс: +381 (11) 3620 297